Седамнаест година без патријарха Павла — „Будимо људи“
Имао сам благослов да га лично познајем и са њим активно сарађујем све до његовог упокојења — кроз рад у Савезном комитету за Косово и Метохију, потом у Координационом центру за Косово и Метохију и касније на месту генералног инспектора МУП-а Србије. Част да га упознам указала ми се преко такође блажене успомене архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског, др Амфилохија.
Сваки наш сусрет красила је његова огромна снага вере, воље, љубави и заједништва. Из његове скромности и тихе речи извирале су доброта, духовна радост и охрабрење. Ти сусрети остали су дубоко урезани у мојим мислима и срцу, као трајна инспирација да истрајем у животним искушењима.
Посебно чувам сећања на посете патријарху Павлу током његовог лечења на Војномедицинској академији, где сам долазио са митрополитом Амфилохијем и где је уз њега био и отац Методије, данашњи митрополит будимљанско-никшићки.
Памтим његову изузетну уздржаност у храни и чуђење лекара како са тако малим уносом хране истрајава током дугог лечења. И у телесној немоћи остајао је духом крепак, непрестано окренут молитви. Његов благи осмех, сјај и живост у очима охрабривали су и нас који смо му долазили у посету. За мене је то било сведочанство Божје благодати која га је пратила кроз живот.
Посебно светлу страницу његове патријарашке службе представља подршка студентима и народу током протеста 1996–1997. године против изборне крађе и власти коју сам доживљавао као бахату, корумпирану и отуђену од сопственог народа. Његово предвођење Светосавске литије, пред чији се долазак повукао полицијски кордон у Коларчевој улици, остало је симбол моралне снаге пред репресијом тадашњег Милошевићевог режима.
И сам сам био у тој колони. Поносан сам на фотографију из тог времена, на којој се налазим у његовој непосредној близини. Памтим како су уз њега моји кораци постајали сигурнији и како је страх пред огромним апаратом силе уступао место вери да су истина, правда и људско достојанство јачи.
Тада је показао како српски патријарх, у пресудним тренуцима, може мудро, достојанствено, али храбро и одважно да стане уз студенте и народ. Сматрам да тај пример остаје путоказ свим његовим наследницима, па и данашњем патријарху Порфирију, мом великом личном пријатељу. Управо ме то пријатељство обавезује да искрено кажем: када су угрожени правда, достојанство и будућност младих, пастирска реч и присуство међу људима имају посебну тежину и одговорност.
Када се и сам суочавам са тешкоћама, нападима, неоснованим клеветама и увредама, сетим се патријарха Павла. Сетим се колико је страдања и неправде поднео, а како је сачувао мир, достојанство и љубав. Како је, упркос свему, остао човек.
„Будимо људи.“
За мене је то једна од најкраћих, најдубљих и најмоћнијих универзалних порука. Поука коју је оставио нашем народу, а преко нас и читавом свету. Позив да своју веру и савест потврђујемо делима, нарочито онда када је најтеже.
Као епископ рашко-призренски, од 1957. до 1990. године, више од 33 године бдио је над народом и светињама Косова и Метохије. Устоличен је 13. октобра 1957, а за патријарха српског изабран 1. децембра 1990. године и устоличен сутрадан у Саборној цркви у Београду. На трону Светог Саве остао је готово 19 година, до упокојења 15. новембра 2009.
У тешким временима распећа Косова и Метохије, а потом трагичног распада Југославије, носио је огромно бреме одговорности и бола. Остао је велики духовник, посвећен свом народу, миру и достојанству сваког човека.
Дубоко верујем да су његова молитва, љубав и целоживотни труд нашли своје место пред Господом и да ће бити прослављен међу светима.
Данас узносим молитве за покој његове душе, са вером у васкрсење и живот вечни, и за духовни васкрс и препород Србије — да у њој буде више истине, правде, љубави и заједништва, а његова поука живи у нашим поступцима.
Вечан Вам спомен и хвала, драги наш патријарше Павле.
Да будемо људи. Увек и пред сваким.